Не хтеднеш ли спавати

Десанка прича деци

Кренула је од вас насмејана

да би стигла до вечнога санка,

мајка многих великих песника

и краљица славуја Десанка...

Б. Рогач

Не хтеднеш ли спавати, књига је с пажњом приређених прича за децу Десанке Максимовић, настала у жељи да дечје издавачко небо заблиста једном значајном и племенитом едицијом под називом: „Најлепше приче српске књижевности за децу“. У намери да најмлађим читаоцима представимо готово непознату и заборављену Десанку која је, иако омиљена као песникиња, стварала уметнички веома успелу и занимљиву прозу намењену малишанима, отиснули смо се у закутке прошлости, у којима дремају давно занемарене бајке и приче које су, чистотом свога срца и истанчаним осећајем за правду и лепоту, у данашњицу вратила управо деца. То су девојчице и дечаци који траже нешто више од телевизијских програма и виртуелних светова, који се и даље пењу по дрвећу, играју жмурке и газе по барицама, који без омиљене књиге не иду на починак и којима су узбудљиве приче о патуљцима, вилењацима, сиромасима, ђацима и животињама, постале чудесни кључ за разумевање важних питања што их пред њих поставља живот.

Све оно о чему би малишани могли да маштају, све што би могло да их заинтересује и разоноди, све о чему можда нису ни смели да помисле да питају, сместила је Десанка у прегршт својих приповести које су нам, небригом и немаром какве неретко негујемо, у значајној мери остале непознате. Увек решена да децу доучи и поучи, да их разбуди и разнежи, те да у њихова осетљива срца настани радост, доброту и милосрђе, Десанка је својом прозом васпитавала и обликовала читаве генерације читалаца. Путем лепе књижевности и истанчаног осећаја за народну мудрост и причу, за машту, фикцију и бајку, за културно благо свога народа које је вешто умела да преточи и у стихове и у прозу, она је стварала један чудесан и богољубив књижевни свет који и даље има много да тога да нам открије и понуди.

Књига пред читаоцем подељена је у три целине. Прву чине бајке, деци омиљене због нестварног и немогућег које се преплиће са стварним и могућим, због чудесног и невероватног које путем фикције настањује дечју свакодневицу, чинећи неодвојив део њиховог личног доживљаја. Десанка је у бајку успела да утка све оно са чим се деца лако могу сусрести, све оно што им је блиско, схватљиво и познато. На овај начин успела је да им приближи и саму стварност, онеобичавајући је узбудљивим догађајима чији су носиоци појаве са којима се иначе можемо срести у природи и окружењу: људи, цвеће, дрвеће, птице и животиње. Служећи се стиховима као тајанственим строфама којима маштовито приповеда о неком догађају, Десанка својим бајкама улива нарочиту мелодичност и лепоту, чинећи их допадљивим проницљивом дечјем уху. Поменуте напеве деца лако памте, радо рецитују и понављају, због чега песникиња управо у њих смешта важне мисли и снажне поуке. И док читамо о месечевој шетњи, о играчкама које се веселе, о размаженој царици, о патуљцима васпитачима или белутку који живи стотинама година, служећи разноврсним људским творевинама, осведочавамо се да снага бајке не лежи обавезно у необичним, застрашујућим и несвакидашњим створењима која су човеку и изгледом и понашањем сасвим страна и далека, већ у вештини и лепоти казивања, у пажљивом одабиру епизода и мотива, у снази поруке која се на самом крају издваја као смисао и циљ. „До једноставности се не спуштамо, већ уздижемо“, говорио је Гогољ.

Другу целину ове збирке отварају поучне приче о животињама. У њима је Десанка описала безброј пустоловина, знајући да је пријатељство које оне гаје према деци и деца према њима, појава коју, без изузетка, треба преточити у причу. Да ће о животињама радо читати, те да ће их кроз њихове згоде и незгоде лако поучити и с успехом забавити, такође је морала знати. Ове живописне и распеване приповести, међутим, нипошто нису мање вредне од Десанкиних бајки или хришћанских прича. Оне верно следе списатељкине приповедачке манире, исијавајући племенитошћу, разборитошћу, врлином и поетском снагом. У њима неретко животиње говоре у стиховима, чиме се, захваљујући певљивом и мелодичном обраћању несташних јунака, постиже ефекат  блискости и дубље повезаности са читаоцем. Било да проговара кроз уста деце, дрвећа, животиња, пчела или мрава, песникиња је смело и непоткупљиво, каткад у стиху, каткад у прози, одапињала у глувонему стварност величанствене поруке о честитости, поштењу, љубави, милосрђу и слободи.  Некад смо сви знали јасно шта је родољубиво и часно и шта треба да чине потомци негдањих јунака, писала је. Данас знамо да се њеним делима морамо вратити.

Стога ову збирку затвара десет Десанкиних хришћанских прича дубоке духовне снаге и завидне књижевне вредности, које су остале готово сасвим непознате ширем читалаштву. У њима се неретко преплићу елементи бајке и народне приче, блиски и схватљиви дечјем доживљају света и његових законитости. Њихова идејна нит и снажна мисаона порука представљају сами врхунац овог скромног приређивачког избора који има за циљ да осветли заборављене тематске целине у прозном стваралаштву омиљене списатељице и песникиње многих нараштаја. Десанка је, нема двојбе, имала истанчан и непогрешив осећај за хришћанско. Њене су приче богољубиве, поучне, моралне и васпитне. Складом и једноставношћу, нежним осећајем за причу и казивање, Десанка одабира кључне тачке у духовном сазревању појединца, о којима говори деци док је време, и док их још увек није искварио овоземаљки нерад и немир. Сведоци смо да је о духовним вредностима деци каткад лепше и једноставније говорити путем књижевности, у виду прича, кроз искуства и доживљаје књижевних јунака које најмлађи сликовито памте и дуго чувају у сећању. На овај начин лакше усвајају законитости вере, које су тако природне и схватљиве неисквареној дечјој души. Јер, као што неко мудар једном рече: У нама постоји онолики потенцијал за веровање, колико детињег у себи имамо. Зато би морало да остане савршено јасно да је увек и сваки пут, дете у нама оно које верује.  

Уредник издања, др Наташа Ковачевић