Сањам живот

ПЕСМОТВОРЕЊЕ ПО ДИКТАТУ ЕМОТИВНОГ КОМПАСА

(Читалачки запис уз поезију Стевана Несторовића)

Када је реч о изборима песама, посебно једног аутора, одавно је устврђено да то омогућује изнова јасновидно и аналитичније читање поезије на самосвојном језику и свим оним притокама имагинације својствене аутору којем тај изборник припада. Овог пута пред читаоцима се налазе стихови Стевана Несторовића (1935-1995), који се песмотворно оглашавао у завичајном Ужицу и касније у Београду, стичући самоглас лирика даровитог и особеног. Отуд, поводом поновног објављивања његове књиге песама под називом „Сањам живот”, уз одређене запитаности, углавном наслућујемо шта је обележило поетичке одлике његове поезије и шта је снажило његов самоглас унутар интимистичких расположења, суочавања са загонеткама младалачког сањарења и заносом својственим тајнама љубави - између онога што је стварност задржавала у својим непредвидивим датостима - надасве у снености отвореној за обескрајено летење и песмотворење по диктату емотивног компаса...

Отуд, овог песника налазимо данас само у двема до сад објављеним песничким књигама: „Време сна”, Пожега, Развигор, 1985. и „Сањам живот”, Београд, Стари град друштво уметника, 1996. године. Но, овај песмотвор је почео да објављује стихове, прозу и есеје од 1951. године у разним листовима, часописима и радијским емисијама. Свакако, намеће се запитаност зашто то представљање раније у посебним књигама није побуђивало већу заинтересованост издавачких кућа - иако знамо да је био уважаван по својој култивисаној версификацији, однегованим мелодичним стиховима и медитативним везивањем за затајне изворе осећајности, уз језичко изузетно исијавање свих оних својстава које песму чине аутентичним доживљајем. Могло би се рећи да је све оно есенцијално, очуђујуће, осенчено сном давало стиховима Стевана Несторовића нешто намагнетисано метафориком, усложеном и захвалном, у првом реду проговору лирског субјекта из више праваца - одједном, држећи се контролисаних медитативних значења и складног сазвучја на суптилној поетској заснованости. Уосталом, присуство сна неухватљивог нигде више него у осамним сневањима и некој врсти градње унутар интонације својствене традиционалном лиризму колико и саморазговору пред оном несмирајном „плетиљом” од памтивека „између сна и јаве”, како је то својевремено исказао луцидни Лаза Костић, један од највећих српских романтичара и преображајника у контексту нових тенденција развоја модерне српске поезије. Тако запажање самог песника узимамо за остварење двојности у лирском појмовнику онога што се преиначено у своме стварном одблеску супротстављало ширем ирационалном доживљају. Парадоксално, али могуће, у надилажењу очекиваног исказа!... на известан начин, Стеван Несторовић нуди својој поезији и тај душевни зачин и магнетизам стиховања. Читаоци су то могли препознати у песмама објављиваним на страницама ужичког листа „Вести” и касније у разноврсним медијима у време песниковог студирања у Београду. На то нас подсећа песмама „Карански запис”, „Ужице”, „Београдско поподне”, „Студентски град, 1216/III F”, „На Бежанијској коси”, „Путовање” и песмама прожетим симболизмом и неосимболизмом - најочигледније у циклусу названом „Дневник”. То стиховање је одражавало неку врсту преиспитивања интиме припадајуће непорециво граматици осећања. Утолико је и сан имао значајно место у неподударању казаног и жељеног, а без чега се опет тешко разоткривала флуидност језика у додиру са струјањима идеализоване стварности - тамо где се исцрпљује увелико моћ освојених метафора на очекиваном хоризонту. Заиста, није могуће поједноставити шта је обезбеђивало захвалан учинак лирског дискурса у простору и времену, заправо све оно што песнички језик испреда најтананије, премрежавајући нитима изнутра неизрецивост после првих меланхоличних таласа. У контексту свога признања, песник напомиње шта је у основи сањаног живота, иако суштаственост остаје одвећ несагледива изван погледа надреалног. Отуд се може рећи да је српска поезија половином минулог 20. века у грчу размицала освојене обрасце традиционалног певања. Утолико нам се нуди запитаност: који и какав живот Стеван Несторовић сања, препуштен асоцијативној недоречености на путу самосвојном - даље од онога што зазива нешто више из метафоричке исказивости.

Тај сањани, у многим датостима недосањани живот, за Стевана Несторовића се отварао на размеђу неколиких поетичких струјања, у првом таласу неоромантизма и још неутабаним путањама неосимболичним, у некој мешавини наслућивања света истовремено замишљеног и незаобилазног између исповедног „поверења” и неизмерне „разнежености” - као неупитног обележја у разоткривању мира и обузетости лепотом природе - саобразне благодатој језичкој омами и спознаји колико је сам рат и људско стваралаштво видљиво у ожиљцима... а што је одувек сан лековитим капима зацељивао!

Уосталом, многи песници у том послератном периоду једино су и могли певајући да сањају живот - ведрине и мелемне тишине, упркос различитих душевних неспокоја и озеблости унутар најдубљих скривница у своме бићу. То осећање је заструјало не само у стиховима ужичких песмотвора, оних одвећ афирмисаних или оних који су тек стицали творачки идентитет. Између осталих поменућемо: Момчила Тешића, Благоја Живковића, Славка Вукосављевића, Миленка Мисаиловића, Милијана Поповића, Љубомира Симовића, Славка Луковића, Пауна Петронијевића, Михаила Ћуповића, Љубомира Матовића, Илију Петровића, Љубивоја Ршумовића, Миодрага Станисављевића, Владана Митровића... Неки од њих су сачували рудокопе звучне лексике и чујност преузету из говора шуме, траве, речних таласа и ветра развигорног, не губећи сензибилитет за лирску магму и неспутане рефлексије, а неки су замицали у непрозирне честаре опевавања нечег одвећ опеваног.

На известан начин је поезија Стевана Несторовића, без обзира што није целовито објављена у једном песничком издању, поделила незахвално и критички потпуније валоризовање у име такозваних модерних тенденција. Поштујући та естетичка залагања и преображајне особености, можемо данас рећи уз дозу резервисаности за заоштреност критике у односу на песмотворност отворену за лирско згласје, оно стражиловско, или на оно обасјано језичким изгревом у периоду између два рата и касније, прожимањем нечег исконског а опет другачијег у промицању за исказом који се опирао идеолошким наметнутим усмерењима.

Стеван Несторовић је ослушкивао говор колико из дубине земаљске толико и онај унутар небеског безмерја, у облацима и светлосним просијавањима из имагинарних шума са сенкама нечег зачараног и појмљивог саопштавању узајамном у травама милованим ветром пролећним и уздахом за животом благодатијим. Таквих тренутака можемо разоткрити у стиховима песме „Чаробна гора”, наливене згласјем колико чујним толико непојамним унутар таласавих снохватица и тихости заструјале одсвуд и ниоткуд, по мери осетљивих душевних пријемника и чулне отворености за стварно и зачето ко зна где у сненим скривницама.Заправо, песник назире тајновит хлад и сенке несагледне „на вучјој стази”, међу стаблима која „вечито чекају” па да се пропну „снажно/ у небо”. Ту су и плодови шумски: „лешник” и „купина”, „црвена буба” и „паук” који „лебди чекајући прве копрене/ мрака” и ко зна шта још видљиво у невидљивом, које из песниковог очуђеног погледа „открива љубав” колико и „опасност од вечности”. Потом, та зачудна слика се предаје оквиру, спаја и размиче истовремено - у ритму дисајном. Утолико нам песник казује: „Чујем своје срце. Одједном лагано одлазим. / Трава већ влажна. Шума се за мном црни. / Размишљам како сам био на вучјој стази / много даљи од вука и много ближи срни.”

Када наводимо један од ових вешто кројених катрена, прилика је рећи да је Стеван Несторовић показао све своје мајсторство у градњи стиха. То се односи и на изражајност подређену сонетној форми и запажања да су певани свет и свеколика озвучења препуштена гласу унутрашњем и извориштима љубави и лепоте усложњаване вишебојним нијансама. Тако доживљавамо почетак песме „Пространство”, када му се чини да са неког видиковца озареног душевним погледом... „почиње рај од сунца и воде, / Препелице нам падају на добре руке, / дижемо их изнад глава као славолуке / и очи нам се од лепоте препороде”. Сваку строфу обележава исказ „одавде” које расте у елиптичним кружењима около језгра животодајног и осмишљења заљубљености. То му је дозвољавало ширење смисленог откровења у очима девојке вољене. Све то се обједињава спознајом да: „Одавде престаје само пут, / јер нема се куда даље ићи - / поглед ћемо ка своду звезданом дићи, / а он ће нам лепотом бити окренут...” Могли бисмо указати на низ других стихова у којима поетичка самосвојност овог лирског песмотвора задобија најпотпуније домашаје, првенствено свега онога носећег у поетским речима које следе асоцијативне непредвидиве линије и неретко много тога што условљава синтезу доживљаја и садржаја у синтези неуморног трагања за значењима саобразним личном именику и несводивој духовној авантури на једну дефиницију, којој би могао да понуди одговор без превелике очуђености.

Сводећи ова размишљања над песмама у књизи „Сањам живот” Стевана Несторовића, несуздржано можемо рећи да лирска магма, потакнута његовим намагнетизованим језиком, у неисцрпним лексичким рудокопима и музички однегованим строфама поседује нешто благочастиво и отворено за сливове поетски чистих сазвучја, мелодичног и захвалног пред лирским ововременим дискурсом, чија модерна обележја нису не само у време њиховог плођења била занемарива већ и данас, када се суочавамо са свеколиким поетикама и авангардним измима. Истина, све то је дуго било неоправдано скрајнуто и недовољно прочитано... Поред свих назначења указујемо још једном на дубок и затајан песмотворни ток у стиховима Стевана Несторовића и све оно наслућивано и страствено оплођивано речима које својим вишезначним одсјајем доприносе видљивијим обележјима његовог творачког идентитета.

Београд, 23. фебруар 2025.

Радомир Андрић

***

О ОВИМ ПЕСМАМА

...То је засебан свет младића, љубавника, маштара, који сви ми помало носимо у себи док идемо кроз гривну својих дана, између улица и неба, између топа на калемегданској тврђави и букета цвећа, које расте около њега.

Петар Пајић

 

...Овде, код ових непознатих, нама се чини да има толико поетске љупкости и толико неочекивано навејаних белих сметова метафора...

Стеван Мајсторовић

 

...Хладни сонет није толико хладан да не би могао ући у зелене корице Летописа...

Живан Милисавац

 

...Плаво небо, голо грање, обична људска љубав и сјета - стари су и пјесницима одавно познати реквизити. Али… стихови младог српског пјесника Стева Несторовића, о њима дати овако импулсивно, имаће увијек својих читалаца. И самим тим - свог оправдања.

Мило Краљ

 

...Стева, слеп од љубави (1954)... Ево, после више од тридесет година, понављам - Стева је слеп од љубави (1986)...

Младен Ољача

 

...Блажено време младости и данас ме из многих Несторовићевих песама запљускује... са старим и новим теретом љубави у песмама у којима се зауставило време... „време које стари, али време ново“...

Драган Колунџија

 

...Тако и ове песме имају у себи много оне лепе неизвесности и много лепоте неизвесне наде... Човеку чини радост кад има у кога да се нада...

Славко Вукосављевић

 

...Песма Стевана Несторовића може бити и путоказ ангажованог певања. Јер ово време заиста припада нама, скупљачима звезданог праха, неимарима новога света.

Бранислав Петровић

 

...Стеван Несторовић није ново песничко име, али нас стално изнова изненађује дијапазоном опсервације, сликовитошћу, језичком чистотом и звучношћу...

Миливоје Павловић

 

...Песник је спојио вука и месец. То су два сапутника који се прегањају још из словенске митологије. Тај чупави вукодлак, син Бесомара, од памтивека кидише на небеског путника, не би ли му одгризао парожак... Месец се љуби са пањем, па наиђе вук и њуши око пања. У овој игри добрих и лоших божанстава пањ је требиште, жртвено место наших предака. Ови митолошки симболи показују да у крви песника кључа она „стара вјера“ која избија у његовим стиховима и то без песникове воље... Још само фале Перун, Световид или Весна и ето нам Пантеона, чији смо исконски и несвесни поданици...

Владимир Јанковић

 

...Стево је био, а надам се и остао, елементарни песник. Нешто као инструмент на коме надахнуће, као нека сила ван нас, извија најлепше мелодије: љубавне - ако је време љубави; ироничне - ако је време шугаво, али увек мелодије искрене, пуне душе и ватре...

Љубивоје Ршумовић

 

...Његову сам поезију доживео као зрело остварење које ме, пре свега, подстиче на размишљање и буди у мени нека чудна осећања, уводећи ме неосетно у чудесан свет снова. Снова у метафоричном значењу... Због њене трајности и потребе да јој се враћамо у разним расположењима, са разним поводима и у разним приликама, ова ће поезија дуго обогаћивати наш дух...

Милутин Дедић

 

...Он пева о љубави и природи, али песме су му изнад свега проткане дубоком хуманошћу.

Радован Поповић

 

...Твоја људска душа није само у песмама. Она је и у мени.

Паун Петронијевић