Дејвид Футман је живео идеју отвореног Балкана у сопственој режији још пре 90 година. Наиме, овај загонетни Енглез креће на своје путовање, које је сам назвао балканским одмором, у неке делове тадашње Југославије у лето 1935. године. С обзиром на то да носи пасош британске империје, а да је притом припадник једне од најмоћнијих обавештајних служби тог времена ‒ МИ6, за њега не постоје границе. Са италијанског брода, који је кренуо из Трста и пловио дуж јадранске обале, искрцава се у Драчу на албанској обали, а затим наставља копном своје необично путовање кроз Албанију, Македонију, Косово и Метохију, централну Србију, Војводину, да би путовање окончао у Загребу. Сва превозна средства била су му на располагању, па је тако путовао возом, аутобусом, авионом, колима, кочијама, запажајући својим изоштреним погледом све што му је било у видокругу ‒ природу, људе, рељеф, архитектуру, ентеријере и екстеријере, односе, обичаје, веру, идеологију и политику, пријатељство, а још више непријатељство и тада супротстављених народа овог нашег немирног простора.

Футман не жури, путује натенане, гледа и памти. Као што рече Илија Чворовић у Балканском шпијуну: "...он је научен у шпијунско-терористичким центрима да све памти". Детаљи које нам у својој недуго затим објављеној књизи доноси Футман, а која је (тек) сада пред нама на српском језику, захваљујући приређивачу и преводиоцу Синиши Љепојевићу, прецизно описују живот на овим просторима свих слојева друштва. Од банкара, трговаца и министара из највише класе, преко обичног света који среће на улици, по хотелима и балканским кафанама и хановима, до најнижег слоја друштва, слугу, просјака, проститутки и пијаница.

Футман отворено и знатижељно улази у разговоре са професорима и официрима, возачима и кочијашима, правницима и занатлијама, монасима и свештеницима, рударима и инжењерима, децом и старцима, једнако их све наводећи да му говоре о свом животу, понајвише проблемима, трудећи се да од њих сазна што више о историји, обичајима, односима, па и намерама за будућност. Занимљиви су и његови разговори са женама, што за једног странца у балканском поднебљу није лако оствариво. Девојка из богате албанске породице говори му о положају жена у тој, и тада затвореној, заједници. Жена из Шумадије отворено му казује своје тескобе и неостварене снове. На његовом путу он увиђа и породичне и брачне стеге које се понегде нису битно олабавиле до данас.

Футман посебно анализира и описује политичке прилике у тадашњој краљевини Југославији, како оне на сцени, тако и оне иза сцене које су му добро познате. Сазнајемо податке о разграничењу после Великог рата, о борби за доминацију над Македонијом између Бугара и Срба, о положају Турака на нашим просторима између два рата, о односима Албанаца и Италијана, Срба и Хрвата, o мађарскoм жалу због губитка Војводине. Футман је очевидац и свеприсутне корупције чиновника, полтронства, неправди аграрне реформе и других слабости друштва. Поред већинских народа западног Балкана, на Футмановом путовању сапутници и домаћини су му и Словенци, Шкоти, Турци, Роми, Енглези, Немци, Мађари, Италијани, Руси и многи други.

Посебно је интересантан његов боравак у Београду, коме је посветио значајан део свог путописа. Интересантно је сазнати из прве руке ко је био Макензи, како је настало име кафане Трандафиловић, зашто су се седнице Парламента одржавале у Мањежу, какав је био карактер студентске побуне на Београдском универзитету, како је изгледало купање на Ади, ко се окупљао у Москви а ко на Коларцу, и још пуно детаља из живота Београда 1935. године.

Футманов балкански пут се завршава у Загребу. Симплон експрес га из Суботице доводи у тада већ европски и модерни град у коме сазнаје да постоји тзв. хрватско питање о коме у Србији није ништа чуо.

Футманово балканско путовање нас води од албанске обале Јадрана у Драчу, преко Тиране и Корче до Охрида, па онда кроз Македонију у Битољ, Велес, Штип и Скопље, наставља се Косовом и Метохијом кроз Призрен, Ђаковицу, Пећ и Митровицу, затим кроз Шумадију преко Крагујевца до Београда, онда кратко до долине Пека, па у Војводину кроз Панчево и Суботицу, да би се завршило у Загребу.

Одмах по повратку са свог балканског путовања, Футман постаје директор Секције 1 у МИ6, која је била одговорна за политички обавештајни рад и анализе. Током Другог светског рата водио је одељење које је било одговорно за Совјетски Савез. Да би његов животни пут био још интригантнији, рецимо и то да је неколико година после његове смрти бивши виши оперативац МИ6 Дезмонд Бристоу објавио мемоаре у којима је сугерисао да је Футман био један од оних у врху британских служби безбедности који је радио за Совјетски Савез.

Без обзира на то за кога је Футман заиста радио и шта је био прави циљ његовог балканског путовања, после читања његове књиге он ће бити наш нови омиљени балкански шпијун.

Војислав Несторовић, уредник

Промоција књиге "Господе, говорио сам!" аутора архим. др Клеопе Стефановића

25.11.2024.

Промоција књиге "Господе, говорио сам!" аутора архим. др Клеопе Стефановића

У недељу 24. новембра, у свечаној сали Богословије "Светог Арсенија Сремца" у ...

Опширније
Бесплатна испорука
За све поруџбине изнад 3.000 РСД
Подржани су сви начини плаћања
MasterCard
Maestro
Visa
DINA
American express
BancaIntesa
MasterCard Sec
Verified by Visa