Дана 30. маја 2026. године у Гроцкој је представљена књига „Хоризонти смисла - разговори са проф. др Дарком Танасковићем“, најновије дело у знаменитој Колекцији „Одговори“ аутора Милоша Јевтића.
Промоција је одржана на летњој сцени Ранчићеве куће, споменика културе од великог значаја за Републику Србију, у присуству бројних поштовалаца писане речи, културних посленика и љубитеља стваралаштва Милоша Јевтића.
О књизи су говорили проф. др Дарко Танасковић, академик, исламолог и дипломата, проф. др Оливер Томић, историчар уметности, проф. др Александар Ђуровић, лекар и песник, Милан Тасић у име издавача, аутор Милош Јевтић, новинар и публициста, као и Зорица Атић, историчар уметности и кустос.
Током разговора истакнут је значај дугогодишњег интелектуалног и јавног деловања проф. др Дарка Танасковића, као и вредност дијалошке форме коју Милош Јевтић већ деценијама негује у оквиру Колекције „Одговори“, остављајући драгоцено сведочанство о најзначајнијим личностима српске науке, културе и друштвеног живота.
У наставку доносимо у целости надахнут и садржајан говор проф. др Александра Ђуровића, који је својим освртом на личност и дело проф. др Дарка Танасковића дао посебан печат овој књижевној вечери.
ДУНАВ И ВЕЛИКИ ДУХОВИ
Хоризонти смисла, Милоша Јевтића и професора Дарка Танасковића, су - Зона Смираја. И одушак великих духова.
За очовечено, духовно, мислеће српство, сагласност је неупитна. Без лажне реторике, без pro et contra, професор Танасковић је, данас, наш први човек, први ретор, први глас. Достојан наследник учитеља Владете Јеротића. Неподељено је духовно, мислеће, очовечено српство и кад је реч о Милошу Јевтићу. Кад се о њему мисли или дивани нема ни је ли, ни стоп, ни али... Јевтић је див српског и југословенског новинарства, магистер кога мајка рађа једном у сто година.
Јевтић и Танасковић су пријатељи годинама. Хоризонти смисла су њихова трећа књига, за нас и трећа срећа. Хоризонти су колекцији Одговори и српској култури животно важна инфузија. Велике књиге великих људи отварају очи и уши. Читајући их, листамо стране сопствене душе. О чему у књизи аутори разговарају из ракурса данашњице? У шта нишане? Шта сматрају пробитачним? Много тога што надилази наш простор и време. Али разговарају о ономе, сматрају пробитачним, нишане и у оно што је бити или не бити за земаљску и небеску Србију.
С основном поруком: за српство наде има, она је у Божјем и честитољудском. Дарко Танасковић данас, плод је генетике, а кад је реч о унутрици - опажању, памћењу, сазнању, осећању, машти итд. - и златних плочица искуства. Сад имамо Дарка ударника у мудрости, мудраца у оштењу, човека великог срца у прсима - над њим је Божји прст.
У књизи се разговарало о Дарковом УНЕСКУ.
Стваралачком немиру у мировини, јединственом научном и ваннаучном раду у корист народа и заједнице.
О првацима Српске православне цркве, о њеном било је, јесте и биће.
О САНУ, у којој Тансковић није, али је сагледава фер.
О беневолентном Дарку и САНУ, која, почесто, бежи од самосвојних и даровитих.
О слову и речи Владете Јеротића: „ Јесте, господине Јевтићу, Дарко Тансковић је будући ослонац српских духовних кретања.“
Разговарало се о полипима политике у домаћим и светским размерама.
О свету који је померио памећу, о српским метастазама мондијалистичког малигнома, о Богу, раду по угледу на Бога, вери, нади, љубави - чину и начину да се остане нормалан.
О екологији и гелиптерском односу моћника према њој.
О вештачкој интелигенцији која помаже али и прети да свету заувек прилепи ћушку. Да човек постане њено чиповано кућиште, њен паж...
О српској језичкој срдобољи, коју политика помиње с мене па на уштап; о штабовима оних, овде, који нам не мисле добро; о душманском односу Срба према свом корењу, наслеђу, прћији: српском језику и српској ћирилици.
О ауто-еутаназији званој чланство Србије у оваквој ЕУ.
О српском свету и просвети, о Србији на геополитичкој ветрометини, о никадпризнавању Косова и Метохије, никадодустајању од српског језика и писма, никадсагласју с црвима-опадачима Српске православне цркве, никадспавању и вазда будности кад је реч о личним гресима. Разговарало се о зависти, неистинама, повести националних заблуда, разговарало о - Весни...
Рећи, овом приликом, нешто ново о великом новинару, нешто оригинално и моћно о великом професору, орјенталисти, полиглоти, дипломати, писцу, беседнику, утешитељу - тешко да је могуће.
Можда је непотребно, можда и ризично?
Јер, њихова моћ, величина, лична истина су у Хоризонтима смисла. Читајмо их, читајмо, и мислимо о прочитаном.
Методологија Јевтић-Танасковићевог дивана је - дух на дух. Као производ тога имамо још један дукат у колекцији Одговори. Маг журналистике се присети, припреми, циљано и одмерено пита. Следе одговори тананог великана, који су амалгам ума, душе, духа, знања, искуства. Следи луча воље, мудрости, храбрости, оданости, одлучности - и цитата с мером.
Ако је Јевтић жрец српске дијалошке прозе, професор Танасковић је гуру аргумента, уљуђености, толеранције, интелектуалног бонтона. Патер лековитог патриотизма, оног који никоме не гура прст у око.
Редак ерудита, господин Жељко Симић, предговором се придружио дивану и помогао да Хоризонти добију жељену димензију.
Хоризонти смисла су одговорна, питка, поучна прича, за оне којима је упитаност над собом и световима природна.
Диван је гарниран фотографијама професора Танасковића с перјаницама људскости свих етницитета, са свих меридијана.
Хоризонти су за нас и нешто болно лично.
У подсвести и свести.
Хоризонти су - Весна!
Почивша, сјајна друга Даркова.
Чиме врхуни ова књига, шта је њена носивост?
Весном и хуком!
Право каже Драгош Калајић: Весна Танасковић, рођена Перовић, немерљиво је заслужна што, данас, у Дарку Танасковићу српство има такву главу, такво срце, такво перо...
Дарко то може, јер је помирен са собом!
Професор Танасковић је хук хуманизма, који зори светосављем, дани и ноћи човекољубљем.
Зато су Хоризонти смисла, Милоша Јевтића и Дарка Танасковића, за нас- Зона Смираја.
Огрешили би се, сад, ако прескочимо важну дигресију. Пали би на испиту идејности, поштовања, савести, увида у истоветност и мнења и умења наших громада. Пали, овде у Гроцкој. Где нас ограда дели од института у Винчи и сени Павла Савића. Упоредићемо, на трен, два духа, две душе, две памети на енту. Чули сте шта је, у Хоризонтима смисла, о оном најважнијем, рекао Милошу Дарко. Чујмо шта је о том истом рекао Милошу Павле, али где и када: мај је седамдесет четврте, радио интервју, САНУ. Дакле: пре педесет и две године. Можда ће вас изненадити, и ми смо изненађени: данас, 30. маја, годишњица је Савићеве смрти - умро је на данашњи дан 1994. Васионски Павле, фисијски Павле, атомистички Павле, Павле који је задужио човечанство.
Рецимо то овде, на овој духовној гозби, код наше Зорице Атић.
Видели смо, и у овој књизи, Дарко је промишљен, одлучан, мудар, искрен, одмерен. Најдобронамернији кад је реч о САНУ. Младе разуме, воли, али међу њима, и њиховим професорима, региструје и ловце у мутном. Озрачио нас је истином да се образовање, данас, још држи, да универзитет није девастиран али је срозан. Поручује нам, цитирајмо га ( стр 271) - кад је реч о уџбеницима и приручној литератури - то је, вели Дарко, ала Танасковић фино: то је „ фингирање свих законских, стручних и моралних норми“!
Парафразирајмо, сад, планетарног паметара Павла. Ево шта је о нашој жалости, стању у САНУ, младима, образовању, моралу - о данашњем духовном животарењу под кирију - рекао, тад, Милошу Јевтићу, он, Павле Савић паметар, светски, југословенски, српски, грочански, винчански сан научник, садруг Ирене Жолио Кири.
Ми смо нација рђавих организатора и трошаџија. Постижемо мале ефекте, трошимо немалу енергију.
Криви смо, у крајњем, ми стари, криви према младим људима, међу којима има красних. Трагично криви. Укупно узевши, траће време на јалова окупљања и састанчења. Што се тиче будућности младих Југословена ( Савић се у интервјуу с Милошем не изјашњава као Србин!), ни слатка је ни горка - требаће нам много да се извучемо, да не будемо најгори.
Дневна штампа је робија: више ме нервирају дневне новине него најцрњи криминални роман.САНУ политичари загорчавају живот, плански, без колебања. Не дају да се чује њен глас, у вези с наставним плановима, од основне школе па нагоре. Морал без уступака, морал старих ( онај патријархални, мисли Павле, док се не изгради нови, ваљда социјалистички...) основ је нашег опстанка. Поштен приступ раду и знању су хоризонтала, а студиозан рад и знање вертикала живота. Бесмислица је очекивати одушевљенији подмладак, орније и организованије раднике, без поштења и морала. То је једини смислен пут да се дечји хоризонти разведре и остану ведри.
Рече Милошу Павле пре педесет година.
Ми додајемо - да постану хоризонти смисла.
Јевтић нам, дакле, открива да планетарни југословенски атомиста и велики српски орјенталиста, о чијим се дометима могу написати томови, о истом мисле исто - с дистанцом од пола века.
Време се променило, Срби нису.
А опет, овде смо, опстајемо, нисмо нестали. Све ћемо тешкоће учинити лаким. Претворити у маслачак? Тешко! Али удесиће се већ некако.
Док тече, тече, Дунав, носећи наше удесе и заблуде.
Мај је, не пада киша, имамо ми будућност. Магле неће трајати до века. До Бога се не може преко везе, мора трудом, каже ли оно Свето Писмо: вади балван из сопственог ока, па тек онда из братовог трун.
Весели и поносни, данас, честитамо српском прваку Дарку, овде у веленасељу Гроцкој, овде у Ранчића дому. Њему, видеоцу, ранарнику нашег духа, хвала за правац и путоказ, нека му Бог подари здравља да имамо кога пратити.
Хвала Милошу, челнику југословенске и српске дијалошке прозе, лулашу, мудрици, шалџији.
Милионеру по духовној вредности пријатеља.
Милошу, довека човеку.
Милошу, чији ће се плодови рада помињати у векове.
Док буде текао Дунав и по њему пловиле шајке.
Говор проф. др Александра Ђуровића на промоцији у Гроцкој, 30.5.2026. године.
