Др Светозар Милетић - и његово доба -

Издавачи: Архив Војводине и Народно дело

Шта је нама Светозар Милетић, а шта смо ми Светозару Милетићу?

Нема никакве сумње у то да за историју Срба „пречана” постоје две историјске етапе. Једна је она која је почела и постепено се развијала са деспотовинама, везујући се пресвега за Фрушку гору, а посебно за Сремске Карловце и Митрополију, и друга, која почиње у 19. веку, премештајући се из Карловаца ка Новом Саду, од Митрополије и Митрополита ка либералној, националној и грађанској идеји чији је сејач и жетелац био Светозар Милетић. Ако је у првој епоси српски национални идентитет очуван и додатно утврђен у косовској и видовданској епопеји, у другој, он се заоденуо у модерно рухо, сведочећи да нема веће истине од потребе да се ново вино сипа у нове мехове, доказујући на тај начин да идеја за којом се иде може опстати само ако се одупре заводљивом шарму сопствене конзервације, затварања у себе до тачке у којој прераста у пуки догматизам, који не препознаје да проток времена и људи у њему, као нужност, налаже прилагођавање околностима у којима се живи и делује. Светозар Милетић је донео управо ту свест. Не одричући се никада онога што је било заједничко за Рашку, Сер, Прилеп, Призрен, Крушевац, Смедерево, Београд, Купиново и Сремске Карловце, он је добро разумео да Нови Сад може постати тачка обнове српске идеје и уједињења српског народа само под условом да човеку своје епохе, заокупљеном идејама либерализма и просветитељства, понуди нова читања старих текстова и побуди љубав према њиховој унутрашњој суштини. Истрајаваћи на тој свести, Милетић ратује на више фронтова: са Митрополијом, која с једне стране има обавезу очувања свог теолошког учења, а с друге својеврсни луксуз у инсистирању на томе да та начела и у измењеним околностима опстану и као друштвено-политичка; он ратује са угарским властима, које се својски труде да објасне како оно што себи у погледу борбе за националну еманципацију може да приушти мађарски „Јупитер”; са београдским либералима Владимира Јовановића који, по уласку у Намесничку владу (по атентату на кнеза Михаила) показују, сматрао је, недовољно свести о либералном карактеру политике коју су, кроз стварање „Уједињене омладине српске” заједно формулисали и бранили и коначно, са наступајућим социјалистима Светозара Марковића, који развијају сопствене тезе о томе да је једини пут који гарантује остварење либералних начела пут паралелизма, одвојености од било какве
званичне политике и идеје и пут револуције, која за циљ има замену свих поредака у којима српски народ живи једним потпуно новим обрасцем. Из сукоба са Митрополијом, Милетић је показао сву немогућност конзервације сопствених политичких погледа, сведочећи да Христос није остарели учитељ, већ Младенац, савременик сваке људске епохе. Сукоб са Мађарима сведочио је недоличност и политичко лицемерје силника, показујући да за свог најбољег савезника
„мали” народ, као једину заштиту на великој политичкој ветрометини може бирати искључиво универзално начело правде и дубоку свест заједнице (и сваког њеног појединчаног члана) о томе да та начела иду испред сваког другог принципа којима се политика служи.  Сукоб са „београдским либералима” показао је да међу делитељима једне заједничке, начелне идеје, можда и нема, нити може бити знака једнакости, али има универзалних вредности које једну идеју чине оним што она јесте, од којих се никада не сме одступити, без обзира на услове и околности, често магловите и далеке, даље него што се чини у моменту када се ради њих и у име њих праве (не)допустиви компромиси. Својим сукобом са социјалистима (што је, коначно, довело, до растакања „Уједињене омладине српске”) Милетић је показао да су у политици од брзине, јарости, младалачког заноса и љубави према обалама Утопије, важнији мудрост, промишљање, посвећеност, такт и коначно, правилно сагледавање ситуације, без обзира на сву њену евентуалну горчину. Упорно одбијајући да се поклони, како пред старим ауторитетима који су своју способност да српски брод отисну ка новим обалама, да га управе спрам нових дотада невиђених бура, заменили за привилегије стечене ранијим несумњивим заслугама, тврдећи да ауторитет вреди онолико колико може да издржи проверу времена,
не желећи ни да се приволи стихијама са удаљених обала Утопије, праћеним опојним мирисима идеала социјалне правде и свечовечанске љубави као једине мере исправности, Милетић је и у нашем времену остао сведочанство да једини српски пут није широки друм, већ узана козја стаза којом се тешко ходи, али која ономе ко на њој остане до краја, обећава награду.  Милетић и данас остаје сведочанство да је у политици од било чијег капута важнија српска кошуља, али кошуља која ће показати да преци имају потомке, који и у условима индустријске производње могу бити достојни свог времена, баш као што су то били и у данима сиге и сукна. Милетић је јемац да се у политици може бити савремен, али не и модеран, да политика мора разумети своје доба, али га не мора опонашати, нити у потпуности прихватати. Он је, коначно, Учитељ идеје стрпљивог, посвећеног рада у коме се реализам разумевања могућности и околности стапа са идеализмом крајњег циља, Учитељ чију исправност метода рада и данас сведочи Војводина, уједињења са Србијом. Упркос свим настојањима да се то, највеће дело српске националне и либералне мисли на прелому векова, нападне са обала неких нових утопија, по природи увек тоталитарних, како је то правилно запазио велики Михаило Ђурић. То је Милетић нама. Шта бисмо ми били Милетићу, осим можда уплашених, збуњених ученика, невољних да у своје руке узму своје време? Можда би нас се Милетић данас и постидео, а можда би нас само очински посаветовао да сипамо своја српска вина у своје српске нове мехове, да не маримо превише за његово време, али да, узимајући из њега оно што је највредније, љубав према српском народу, његовој правди и слободи, без задршке, фразерства и бојазни за себе кренемо времену у сусрет. Заиста, тек ако страх оставимо по страни, ако се одупремо стихијама које нам намећу они који би савременост сменили модерношћу, можемо бити ученици достојни Учитеља какав је био, и какав и даље јесте, Светозар Милетић: Србин ослобођен утопије „најбољег поретка”, заноса револуције и слепе вере о нужност добра, Европљанин који разуме да је интернационализам могућ једино кроз национализам, као форму очувања сопственог идентитета, Православац који зна да љубав према себи има смисла тек онда када се преточи у љубав према ближњем, према сопственом роду и коначно, према човеку као лику Божијем. 

Нови Сад, 2. фебруар 2026.
др Небојша Кузмановић,
директор Архива Војводине