Катарина Велика

„Или ћу владати, или страдати“

Књига пред читаоцем, Катарина Велика, пољског историчара и публицисте Казимира Валишевског (1849 - 1935), биографија је славне руске царице коју су, својевремено, називали најмоћнијом међу женама света. У новом, репринт издању издавачке куће „Народно дело“ из Београда, која се идејно и вредносно наслања на своју претходницу чији је највећи број наслова објављен између два светска рата, поменута биографија задржала је чак и упечатљив дизајн корица по којима је некада била препознатљива.

Визуелни утисак појачавају уникатне фотографије руске царице начињене руком оновремених уметника, допуњујући утисак о овој контроверзној личности која је имала доста слуха за науку, уметност и културу и којој је, како се говори, сам Дидро наденуо надимак Велика, током једног од путовања по Петрограду. Катарина Велика водила је и преписку са Волтером, а на основу писама и разговора са савременицима и филозофима онога времена, каткад је тешко мирила сувише напредне идеје оновремених француских филозофа, изложене на парчету хартије, са навикама живог руског човека који мисли и осећа. Снажно је обележила развој руске науке, уметности и журналистике свога времена, посветивши нарочиту пажњу школству и здравству. Основала је први медицински факултет у Русији, музеј импозантних поставски, знаменити Ермитаж, а за време њене владавине Санкт Петербург постао је један од водећих културних центара на географској мапи.

Казимир Валишевски, аутор живописне биографије коју представљамо, доктор правних наука образован у Паризу, живо се занимао за животе знаменитих личности руске историје. Његове књиге у Русији су почеле да се штампају почетком XX века, док је највеће занимање за њих трајало до Првог светског рата, да би се потом нагло пробудило осамдесетих година прошлог века. Поред биографије о Катарини Великој, Валишевски је писао књиге о Ивану Грозном, Петру Великом, историји Пољске и Русији у време руске царске породице Романов. Његов историографски и публицистички рад није толико познат међу домаћим читалаштвом.

Књига пред нама жива је илустрација једног садржајног и згуснутог императорског живота испричана у две целине. У првој, насловљеној Велика кнегиња, доминира приповест о Катаринином пореклу, детињству, одрастању и породици, о околностима које су је довеле у Русију, иако није потицала из руског културног и језичког миљеа. Поменута целина окончава се тренуцима доласка на руски престо. Део Царица даје увид читаоцу у сам процес владавине и открива неке од најзначајнијих особина које су биле својствене руској царици, њене способности, склоности и навике, њен однос према религији, филозофији, науци и уметности, употпуњујући мозаик једне сложене владајуће личности која је остала чувена по „просвећеном апсолутизму“. Одан историчности и веристичком приступу, Валишевски нипошто не скрива појединости из царичиног бурног љубавног живота, бременитог страстима и везама које јој нимало нису служиле на углед и част.

Све ово, међутим, писању пољског аутора не умањује лепоту и вредност, нарочито имајући у виду друштвено-историјске прилике у Русији онога времена, а најпре чињеницу да нас ова књига подсећа и на то да свако време намеће своја искушења, али да се, гледано оком проницљивог читаоца, небројене историјске и културне околности вековима неуморно понављају без изгледа на креативност. Свако дело о колосалним личностима каква је била Катарина Велика, о значајним приликама и догађајима из периода њеног царевања, притајено нас позива да поменуте околности препознајемо, да на њих указујемо, те да из њих учимо како остати и опстати у неким новим временима.

Др Наташа Ковачевић