Травничка хроника

Иво Андрић

Ово је роман о судару цивилизацијски одељених светова, о положају страних конзула у затвореној и непријатељски настројеној босанској касаби којој долазак сличних функционера никада није донео никакво добро. Вешто сликајући локални травнички амбијент и утисак који он оставља на странце и придошлице, Андрић шаље прегнантну поруку о непомирљивости Истока и Запада, вечито загледаних у супротне системе вредности. Дотичући се, у појединим епизодним повестима, судбине Сефарда, раје и локалног становништва, Андрић даје живу илустрацију травничког друштвеног амбијента с почетка XIX века, заснивајући своје остварење на изузетној документарној грађи која приповестима даје печат веродостојности.

"Понајчешће се дешава ово: кад ја живим и уживам у животу, моје дело спава мртвим сном и само понекад бунца у сну; а кад ја страдам, не живећи, живи и расте моје дело, хранећи се мојим страдањем као земљом црницом..."
Иво Андрић

У јеку Другог светског рата, са горким укусом берлинских дипломатских година у промрзлим устима, одбијајући да му се дела штампају док његов народ сурово страда, Иво Андрић затрпан је књигама и рукописима у Призренској улици у Београду. Чврсто уверен да ће неки од немачких пројектила свакога часа разнети његове рукописе, ствара можда најбоље од своје прозе, три романа која, у овој јубиларној едицији и жељом приређивача, обједињујемо насловом Под окупацијом. „Рукописи не горе", како је говорио Булгаков, њихова је судбина да сведоче о временима која човек нехајно и лако заборавља. У овом суровом егзистенцијалном мраку, у Београду по коме ритмично и разноврсно падају бомбе, у теснацу у који је својевољно допремљен, одбивши претходно дипломатску привилегију да се склони у неутралну Швајцарску, будући нобеловац надахнуто пише Травничку хронику, Госпођицу и На Дрини Ћуприју. Прву је започео још у време рада на докторској дисертацији, 1924, окончавши је априла 1942. Другу ствара током 1943. и 1944, док вишеградску хронику пише од јула 1942. до децембра 1943. године.
Други светски рат је преживео. Можда најпре захваљујући стваралачкој снази коју је успео да одржи у условима у којима се властито постојање упорно нагиње смрти пре неголи животу. Радећи, прво човек заволи свој рад, а затим и минулу опасност и место на ком ју је преживео, записао је Андрић у свом ратном дневнику . Иако је немачки говорио беспрекорно још од гимназијских дана, у оригиналу читао најбоље што је немачка књижевност изнедрила, у земљу Гетеа и Хајнеа никада више за живота није крочио.