Приљежни истраживач српске традиције и културе Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада, али и писац више од 30 књига, огласио се концем прошле године с три капитална монографска издања - „Српска божићна читанка”, „Српска ускршња читанка” и „Видовданска читанка” - која су заједничким снагама објавили Народно дело и Књижевна задруга из Подгорице.
Уводна слова за ова не само богате садржајем него и изванредно ликовно обликоване књиге (за шта је „кривац” др Данило Вуксановић) дошла су и пера архимандрита др Клеопе (Стефановића), настојатеља манастира Ваведења у Сремским Карловцима, протојереја ставрофора др Милоша М. Весина, професора Богословског факултета у Београду, те академика Матије Бећковића, и то кроз његову поему „Видовдан”.
„Српски народ и његова историја одувек су били везани за Божић. Најлепши обичаји нашег народа уткани су у овај празник. Најлепше песме, приче, бајке, изреке посвећене су управо Божићу. Наш народ је живео и у сиромаштву и прогонству, али је Божић био и остао његова највећа ризница. У овим тешким временима, позвани смо да Божић дубоко усадимо у своје животе, а то значи да учинимо да се свакога дана у нама рађа Бог, а тамо где се рађа Бог, тамо је истинска радост, мир, благослов и спасење. Ова читанка свакако ће у томе помоћи, особито у одгоју наше деце, која треба да схвате значај и лепоту овог великог празника за спасење целог човечанства”, порука је архимандрита др Клеопе (Стефановића) на почетку „Српске божићне читанке”.
А у њој се Томић потрудио да сабере сам врх поетских и прозних, па чак и есејистичких записа о Божићу које потписују надалеко познати аутори, али има и оних мање знаних па чак и непознатих, али чији су записи квалитетом завредели да се нађу у овом антологијском штибу. Тако читанку отвара глас Светог Николаја Охридског и Жичког, а ту су и божићни прилози из пера Петра Петровића Његоша, Алексе Шантића, Јована Дучића, Милице Стојадиновић Српкиње, Јована Јовановића Змаја, Јована Грчића Миленка, Јанка Веселиновића, Добрице Ерића, Тодора Манојловића. У читанци је, наравно, и низ записа потеклих из народа, као и оних забележених под црквено-манастирским кровом, попут текстова епископа нишког Јована, архимадрита Венјамина Павићевића, монаха Митрофана, проте Николе Беговића... Читанку Томић заокружује у свом духу, нотним записима две Божићне песме, прву која се везује за Николаја Велимировића, док је другу „удесио” Исидор Бајић.
На сличан начин су конципиране и преостале две читанке. Како у преговору „Васкршње” истиче др Весин, њена нарочита особеност је у „веома хармо ничном споју прозних и поетских текстова”. „Овде се између наведених текстова проповеди и других чланака о Великој седмици и Васкрсу нижу и песме наших чувених песника: Душана Васиљева, Светог Владике Николаја, Јована Дучића, Петра Петровића Његоша, Љубомира П. Ненадовића, Јована Јовановића Змаја, Исаије Митровића, Милете Јакшића, Мила на Цемовића и многих других”.Протојереј ставрофор при томе посебно скреће пажњу на Ораторијума „Христос Васкрсе“ Драгутина Ј. Илића из 1909. Године: „Овај поетски Ораторијум укључује пет главних учесника и народни хор. Надамо се, а истовремено то желимо да ће текст овог ораторијума инспирисати неког од савремених српских композитора, па да ово јединствено по етско дело једног не тако далеког дана добије и своје музичко рухо”.
Кад је реч о „Видовданској читанци”, Томић се потрудио да у њу уврсти и записе објављиване и далеко од отаџбине, попут „Видовданске молитве”, публиковане 1916. у Њујорку. А ту су и текстови аутора који су само срцем били везани за Србију, какав је био Шарл-Мари д`Имбери, гроф од Салаберија. Читанком су, наравно, обухваћена и велика имена наше књижевности и културе која су писала о Видовдану и Косовском боју, од Његоша, Змаја, Лукијана Мушицког, Дучића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Исидоре Секучић, Војислава Илића, Бранислава Нушића до Тихомира Остојића, Арчибалда Рајса, Слободана Милеуснића...
Извор: Дневник
12.01.2026.
.jpg?v=1746644567)
