Законоправило Иловички препис (1262)

Сврха фототипског издања Иловичког преписа (1262) Законоправила Светог Саве је да поменута књига постане доступна, будући да готово пуна два века домаћи и страни научници, углавном историчари, филолози, правници и теолози, истичу важност проучавања највеће српске рукописне књиге, Законоправила, која се у литератури појављује и под именом Крмчија. Поменутим називом нанета је неправда састављачу и преводиоцу Светом Сави, који у првој реченици овог дела истиче да је реч о Законоправилу, чији је назив настао по узору на грчку сложеницу којом се казује да књига садржи, у основи, грађанске законе и црквена правила на четири стотине листова пергамента.

Законоправило својим обликом једнине заправо исказује множину, зато што садржи више од стотину византијских списа различите садржине: догматксе, црквеноканонске, црквено-грађанске, правне, моралне, аскетске, литургичке, а чини га шест уводних глава и шездесет и четири основне главе.

Без Законоправила незамисливо би било оснивање и устројство Српске цркве на прелазу из друге у трећу деценију XIII века, као и учвршћивање самодржавности Србије. Овај правни споменик старији је од Душановог законика близу сто тридесет година. Регулисао је сав црквено-грађански живот у средњoвековној Србији, a своју примену није изгубио ни после ступања на снагу Душановог законика. За Српску цркву представља званични правни кодекс од времена добијене аутокефалности 1219. године до данас. Другим речима, ниједан српски средњoвековни правни споменик није умањио ауторитет и значај Законоправила. Сви се они, почев од Жичке повеље до Повеље кнеза Лазара наовамо, позивају на Законоправило. Ово дело је и проти Матији Ненадовићу послужило као основи извор за први писани закон устаничке Србије, у мају 1804. године. Највише је од свих правних споменика утицало да српски народ, који је био изложен снажном утицају византијске културе, сачува свест о самобитности. Далеко значајнију улогу за српски народ Законоправило има у погледу односа према Римокатоличкој цркви и европским народима. Законоправило је служило као главни правни извор, као corpus juris utriusque за сво источнословенство и словенске цркве (за Бугарску и за Русију, те делимично и за Румунску цркву).

Након више од четири деценије огромног самопрегалачког рада, напоредног коришћења одговарајућих изворника са Свете Горе, Свете Екатарине на Синају, из Цариграда, Рима, Москве, Петрограда, Патмоса и других места, захваљујући завидном стручном знању и познавању материје, др Миодраг М. Петровић успео је да објави и преведе Законоправило Светог Саве на савремени српски језик.

Извод из књиге др Миодрага М. Петровића,

„Црквено-грађански значај Законоправила Св.Саве“

Народно дело

Народно дело